Druge nagovaraš da idu u boj, a ti ćeš klanjati u džamiji, ja sam mislila da sam sina rodila: Krajiška majka ovim je riječima sinu naredila da ide u boj

Šta je majka Rukija kazala svom sinu jedincu Pašagi, koga je dobila u poznim godinama kad se već pomirila sa sudbinom da neće imati evlada, a Pašagi ovi iz Medrese kao darovitom i ponajboljem softi ponudili da ide u Kairo na Al Azhar, pa on zatražio izun od matere, a ona ga osokolila i dala mu tri zlatna dukata za poputbinu – samo Bog zna kad ih je i kako prištedila – i rekla:

– Imaš izun sine. Neće majka stajati na putu sinu da bude učevan. Izuči te visoke škole i vrati se kući, u Bosnu! Nemaš ni izuna ni halala da tamo ostaneš!

Nakon pešes ljeta vratio se u Krajinu hafiz Pašaga Bilajac pa domalo bi postavljen za glavnog imama i muderisa u bihaćkoj medresi, a kad je krenuo rat, kad su kauri napali na granice Bosne – nasrnuli na Novi, Dubicu i Gradišku objednom – spremila se silna vojska bošnjačka, Pašaga u džamiji održao hutbu, govorio o svetosti džihada, o hrabrosti muslimana, o zabrani napuštanja bojnog polja, spomenuo junake Banjalučkog boja i slavnu pobjedu Bošnjaka, pa narod uzavreo, uzvikivali se tekbiri, u vojnu se prijavilo i staro i mlado, a kad je došao kući pitala ga majka Rukija hanuma:

– Šta to radiš, dragi sine, duša materina?

-Šta ću radit’, majko? Petak je. Klanjali smo džumu. Ja održ'o hutbu, izljubiše me džematlije.

-To je lijepo, duša draga. Samo, vidim da se vojna sprema. Rat je. Šta si nakastio činiti? Hoš li sa mnom vunu presti?

-Šta da činim? Ja sam baš imam u džamiji.

-Čuj baš imam? Baš si mi k'o curetak, dušo! Ja mislila da sam sina rodila. Lijepo govoriš. Umiješ to. Druge nagovaraš da idu u boj, a ti ćeš klanjati u džamiji. Pa to može bilo koji softa iz Medrese. Nego, da tebi majka skroji dimije, moje su ti malehne, pa u dimijama idi u mihrab, muškinja svakako u džamiji neće bit’ – možda koji đuturum i koji nedorasli.

Pa ko još može kazivati ovako svom sinu jedincu? Samo k'o planina velika, ibret mater bošnjačka! Da se isplačeš i ne povjeruješ!

Pašaga se uznezgodio, okačio džube na čiviluk, ahmediju spustio na gornju rafu, kalpak na glavu, uzeo štit i dugo koplje, opasao sablju, za bensilah kuburu i handžar, pa pravo u tabor, pod bajrak vojske bosanske.

(Iz knjige Velika avlija, autor Izedin Šikalo)

Pa se i danas, kad neko ustukne pred obavezom, kad počne mudrovati da mu je dovoljno što govori lijepe riječi, spomene Rukija hanuma iz Bilaja – mati koja nije sina pratila suzama nego riječima jačim od topa: da se znanjem ne diči ako se hrabrošću ne potvrdi. Nisu to bile riječi bijesa, ni poniženja, već najčišća vjera da sin ne može biti hafiz u džamiji, a kukavica na bojištu. I zato ime Pašage Bilajca nije ostalo samo u tefterima Medrese, nego u pamćenju naroda – jer ga je majka svojim riječima poslala u historiju.